Zašto ćuti ECB?

Piše Prof. dr Slaviša Tasić

Inflacija je problem koji se već dogodio. O tome je trebalo misliti prošle godine i meni je samo žao što nisam imao dovoljno sigurnosti da glasnije vičem. Čudio sam se zašto niko ne predviđa inflaciju, ali se i pomalo ograđivao da ipak tržišta i centralni bankari to prate svaki dan i misle da je neće biti.

Inflacija je ipak iznenadila i tržišta i centralne banke.

Fed i druge centralne banke su već reagovale i još jednom pokazale da monetarna politika dominira u odnosu na sve drugo. Berzanski indeksi su od početka godine pali za preko 20%. Jeste za to zaslužan i rat u Ukrajini i već ranije otpočelo pucanje tehnološkog balona, ali zaokret Feda je glavni uzrok i neposredni povod takvog pada. Krah berze je za Fed upravo jedan način borbe protiv inflacije. Kroz veće kamatne stope možete usporiti dotok kredita, ali kada berza padne onda se odjednom ima manje ušteđevine i to ljudima smanji kupovnu moć. To je u poslednje vreme sve moćniji kanal monetarne politike, naročito u SAD gde je berzanska štednja velika u odnosu na druge vidove štednje.

Retka centralna banka koja još uvek ne reaguje na inflaciju je Evropska centralna banka.

U evrozoni je inflacija dostigla 7.5%, a svoju ključnu kamatnu stopu ECB i dalje drži na nuli. To je za pozajmice, a ako hoćete da stavite novac u ECB na čuvanje, stopa koju nude je negativnih 0.5% — dakle, ne nude nego naplaćuju kamatu. Savet ECB se sastaje svakih šest nedelja i već su objavili da na narednom sastanku u junu neće povećavati ove kamate. To planiraju da urade tek na onom narednom sastanku u julu — a čak će se i o tome tek diskutovati.

Štaviše, ECB i dalje sprovodi vanredne operacije štampanja novca, svoja kvantitativna popuštanja.

Ne zaboravite da su takve operacije krajnje neobična stvar koja je do pre svetske finansijske krize iz 2008. godine postojala samo u teoriji, kao predlog za odbranu od deflacije. Ako vlada deflacija i ako ste već spustili kamate na nulu, onda možete stimulisati privredu i banke sipanjem dodatnog novca u njih. To je uvedeno krajem 2008. kao odgovor na finansijski slom, ECB je onda nastavio zbog dužničke krize, pa usporio, a zatim sa COVID-19 opet pojačao. Fed je u godinama pre COVID-19 bio prestao, ali sa COVID – 19 pojačao još i mnogo više. Fed je svoj program konačno ukinuo u martu, ali ECB još uvek nije.

Tako sada imamo istovremeno:

•     rekordno visoku inflaciju u evrozoni;

•     Evropsku centralnu banku koja drži kamatne stope na nuli, ne žuri sa njihovim podizanjem i još sprovodi politiku štampanja izmišljenu za borbu protiv deflacije.

Narodna banka Srbije pomalo reaguje na sve ovo, ali istina je da ne može mnogo da promeni. Ona može podići svoju referentnu kamatnu stopu na dinare, što je više puta i uradila i ona je sada 2%.

Ali to neće napraviti veliku razliku. Najveći deo novca ionako ne dolazi iz NBS, već razmenom evra za dinare. Ako je dinarska stopa viša onda će se još manje pozajmljivati od NBS, a novac će još više dolaziti iz evrozone. Evropske banke će pozamljivati evro po niskoj stopi, menjati ga za dinare po fiksnom kursu i onda plasirati u dinarima po višoj stopi. Svakako će se dobiti porast količine dinara i porast cena.

Cela poenta fiksnog kursa dinara bila je zaustaviti našu hroničnu inflaciju. Neke države su prosto sklone inflaciji i Srbija je sa Jugoslavijom bila u toj grupi. Argentina i Turska su notorne po tome, bilo da gledate vesti iz 1970-ih, ili iz 1990-ih, ili sada u 2022. kada opet dominiraju sa stopama inflacije od po 60-70%. Hronična inflacija nije ekonomski nego političko-ekonomski problem i Srbija ga je rešila vezivanjem za evro. Međutim, sada kada evrozona prvi put ima inflaciju ‒ a unutar evrozone, inflacija je regionalno veća na Istoku ‒ Srbija uvozi inflaciju otuda.

Ali ko zna ‒ možda je ovo što sada imamo donja granica i možda bismo bez tog fiksnog kursa sada opet imali inflaciju koju imaju Argentina i Turska. Ako mene pitate treba se i dalje držati evra. Osim toga, ima dobrih argumenata za tvrdnju da u ECB ipak nisu sišli s uma.

Iako je inflacija u Evropi slična kao u Americi, politike nisu bile baš iste. ECB ni kroz svoje negativne kamate, ni kroz dodatne operacije, nije odštampala količine novca koje je odštampao Fed.

Kada je inflacija stigla u Ameriku Fed je reagovao snažno i odlučno, možda zato što su ponovo pogledali onaj gornji grafik. ECB se sa razlogom ponaša malo drugačije. Ona nema toliko toga iz prethodnog perioda da ispravlja.

Ovo nisu posebno dobre vesti za Evropu. Ona svakako ima inflaciju, i ako su uzroci rasta njenih cena manje monetarni, onda su više vezani za realne troškove. Evropa je generalno u većem ratno-energetskom problemu. Ali upravo se zbog toga ECB i evropske države više boje da stroga monetarna politika ne produbi krizu, nego što ih brine nastavak inflacije.

Jedino se tako dilema ECB može razumeti. Inflacija je rekordna, kamate ostaju nula, štamparske prese u Frankurtu i dalje rade ‒ a opet, sve je to malo manje šašavo nego što izgleda.

(Autor je profesor ekonomije i pisac pretplatničkog biltena Tržišno rešenje dostupno na tasic.substack.com)