Gabrijel Garsija Markes (1927-2014) je pomerio svetsku književnost. U kritikama njegovih dela nema mnogo reči potrošenih na prosečno i komercijalno iako su Markesove knjige čitali i čitaju svi – od radnika na plantažama do književne elite.
Čak iako se ukusi i senzibiliteti ostave po strani, za Markesa se ne može reći da nije bio zabavan i sklon eksperimentu i seksi i politički radikalan i sumanuto maštovit i ludo popularan. Baš tako je i pisao. I, voleo je da govori o pisanju i načinu na koji radi što je tek dragocenost po sebi.
Markes, rizik i udarac boksera
Pisac dela Sto godina samoće, Hronika najavljene smrti, Ljubav u doba kolere ili O ljubavi i drugim demonima, rođeni je Kolumbijac, školovan za pravnika, ali neuspešno. Bio je novinar, filmski kritičar, izbeglica zbog diktature, evropski imigrant i pariski sakupljač reciklažnog materijala za platu, stanovnik Londona i Rima. Stigao je sa porodicom i do Njujorka, zaslužio i Nobela (1982) i veliko poštovanje uz svoje ime i napisane redove.
Za života je Markes dao veliki broj intervjua baš kao što je dobar deo života proveo preskačući prepreke koje su ga sprečavale da bude pisac. Čak i kada je postao punopravan pisac, kako je rekao za Life magazin, i dalje je morao da zarađuje kao novinar, pisac reklama i filmskih scenarija.
Markesova istrajnost i vera u svaku ideju ’koja mu se lično obratila’, kako je voleo da kaže, gurali su ga godinama da ne odustaje od pisanja romana. Vredi ga poslušati kada kaže:
„Nema stvarnog kreiranja bez reskiranja, bez doze neizvesnosti. Nikad ne čitam knjige nakon što su objavljene. Plašim se da ću pronaći nedostatke koji su mi promakli. Kad vidim broj prodatih primeraka i hvale kritičara, plašim se da otkrijem da oni nisu u pravu, kritičari i čitaoci, i da je knjiga u stvari sr..e“ i dodao:
„Ova doza nesigurnosti je užasna, ali istovremeno potrebna da bi se stvorilo nešto vredno. Arogantni koji sve znaju, koji nikada ne sumnjaju, strmoglavljuju se u smrt.“
Markes će vas rado iz iskustva posavetovati da morate da radite na vašim projektima kao da su teška kategorija, moraju da udaraju kao bokser teške kategorije.
Markes, Mercedes i život ’na crtu’
Markes je ceo život imao veliku podršku prijatelja i porodice. I dok je radio na Sto godina samoće, redovno je prijateljima čitao delove rukopisa ili ih slao i čekao komentare. Verovao je svojoj originalnoj ideji, ali je ipak u njemu uvek bilo sumnje.
„Čak i kada svi veruju da je nešto dobro, moraš da izraziš sumnju. To nije lako. Ali, ako primetiš da nešto ne funkcioniše u priči, da je nezgrapna, moraš da je pocepaš, čak iako ti to slomi srce“, Markes je voleo da kaže.
Najbolji dokaz Markesovog temperamenta i stvaralačkog karaktera je sam proces rada na romanu Sto godina samoće.
Osamnaest meseci je Markes sedeo za pisaćom mašinom u radnoj sobi u stanu gde je živeo sa ženom Mercedes i decom. Mercedes je pristala na dogovor da Gabo (kako su zvali Markesa) neće raditi i zarađivati, već da će se potpuno posvetiti pisanju romana. Brinula se o deci i domaćinstvu, a to je pre svega značilo kupovinu hrane ’na crtu’, rasprodaju televizije, telefona, radija, nakita i svega što se u kući može zameniti za novac za hranu i režije. Prodala je i Opela, ali je i održavala zalihe viskija u kući. Kako piše Markesov biograf Džerald Martin, Mercedes je nekako uspevala da šarmira vlasnike lokalnih piljara i mesara i kući donosila hranu bez plaćanja.
Isti biograf je zapisao da je Markes za vreme rada na romanu Sto godina samoće popušio 30 hiljada cigareta i potrošio oko 120 hiljada pezosa (sadašnjih 10 hiljada dolara).
Istorijski epilog
Ali, istorijski trenutak kao pravi epilog cele priče bio je trenutak kada je Markes sa suprugom svečano stigao u poštu sa finalnom verzijom romana pod miškom. Bio je spreman da rukopis pošalje izdavaču iz Buenos Arijesa i za tu uslugu pošta je tražila 160 pezosa. Par Markes mogao je da plati samo 82 pezosa, koliko su imali, tako da su poslali samo prvu polovinu romana. Poslata je ubrzo i druga, ali su pre toga morali još jednom da posete zalagaonicu za preostalih 80 pezosa.
Dok je trajala ova epizoda oko slanja rukopisa poštom iz dva dela, Mercedes je suprugu svečano izjavila:
„Posle svega ovoga, samo nam još fali da roman ne bude dovoljno dobar!“
Velika književna istorija romana Sto godina samoće počela je tako što je u prvoj sedmici samo u Argentini prodato 8 hiljada primeraka što je bio ceo tiraž. Ovo je i više od presedana za jedan roman u Južnoj Americi. „Čitali su ga radnici, domaćice, profesori i prostitutke“ zapisali su biografi pošto su primerci viđeni i na noćnim stočićima latinoameričkih bordela.
Ideja i želja koje su gonile Markesa bile su u pravu. Sto godina samoće je jedan od najprevođenijih romana i do sada postoji podatak da je prodat u više od 50 miliona primeraka. I, kao što je Markes i želeo, udario je i danas udara kao bokser teške kategorije.
