Pre nešto malo manje od pola veka veliki psiholog i mislilac Abraham Maslov održao je predavanje na Univerzitetu Mejn i na putu do zgrade fakulteta Maslov je promenio plan. Odlučio je da ne govori o novoj psihologiji, poznatoj kao humanistička. Doneo je odluku da će pričati o temi koja ga je tih dana zaokupljala i mučila. Za Maslova je to bio dobar znak. Znao je kada se bori sa nesanicom, lošim varenjem, besom i neraspoloženjem da se u njemu ’nešto kuva’, kako je rekao. Nešto se dobro kuva, na pragu je novih ideja.
Životne potrebe
Ta nova ideja koja ga je mučila ticala se viših oblika ljudske motivacije. Maslov je govorio o motivaciji svakog čoveka, o tome šta to dalje pokreće osobe koje su zadovoljile osnovne životne potrebe.
Kakve su to osobe koje su po Maslovu zadovoljile osnovne potrebe?
- Ovakve osobe su zadovoljile fiziološke potrebe
- Osećaju se bezbedno u svetu, ne anksiozono
- Imaju osećaj da pripadaju, da su deo ljudske porodice, a ne da su izvan nje
- Njihova ljubav i emocionalni odnosi su dobri. Duboko u sebi osećaju da zavređuju ljubav i naklonost
- Imaju prijatelje i nekoga koga intenzivno vole
- Sebe poštuju i rešili su probleme sa samovrednovanjem
- Nisu preplavljeni osećanjem inferiornosti; imaju vitalan osećaj sopstvene vrednosti
Šta dalje? Šta čoveka dalje motiviše i daje mu dovoljno jake razloge da ustane iz kreveta, radi i stvara?
U nastavku možete da pročitate delove pomenutog predavanja Abrahama Maslova.
Majmuni i radoznalost
Svaki čovek ima višu prirodu, mnogo bolju nego što bismo očekivali. Ovo shvatanje je deo revolucije koja se odvija u savremenoj psihologiji i ono dobija čvrste dokaze čak i iz studija našeg evolutivnog nasleđa.
Na primer, ima mnogo laboratorijskih podataka koji pokazuju da će majmuni izvoditi sve vrste zadataka prosto da bi pogledali kroz prozor svog kaveza i videli šta se dešava u sobi oko njih. Majmuni će raditi kao ludi da bi dobili mogućnost da samo nekoliko sekundi gledaju kroz prozor. Možete da vidite glad u njihovim očima. Isto tako, otkriveno je da majmuni više vole da gledaju objekte koji se kreću nego statične.
Možemo reći da je radoznalost instinktivna potreba i da je naša motivacija da doživimo novinu urođena.
Sredina koja stimuliše
Ljudska bića mogu da se usavršavaju psihološki i zaista to i čine. Ne tvrdim da ljudi mogu da postanu psihološki savršeni. To je nemoguće. Samo tvrdim da ljudska bića mogu da se usavršavaju i da bi trebalo da im pomažemo u tome. Psihoterapija i humanističko obrazovanje treba da postanu nauka koja se bavi pomaganjem ljudima da se usavrše. Takođe, ne impliciram da je ljudsko napredovanje neizbežno i beskrajno, kao što su mislili mislioci na početku XVIII veka. Progres se neće odvijati automatski.
Postoji mnogo laboratorijskih dokaza koji ukazuju da je stimulativna sredina od presudnog značaja za zdravi razvoj organizma. Eksperimenti su pokazali da u sredini koja ne pruža adekvatnu stimulaciju beli pacovi doživljavaju atrofiju mozga. Ovaj empirijski princip je još primenljiviji za ljude.
I društvo se usavršava
Ljudsko društvo kao celina može da se usavršava i zaista se usavršava. Opet, ne mislim da bilo koje društvo može da postane savršeno. Pre bi se moglo reći da sugerišem da je ljudsko društvo popravljivo. To zavisi od nas jer mi moramo da naučimo kako da to efikasno obavimo. Reći ovako nešto ne znači poricati da bi naša vrsta mogla sutra da uništi samu sebe u nuklearnoj katastrofi. I to je moguće.
Žudnja za životom
Ljudsko biće koje funkcioniše sa svim svojim potencijalima žudi za životom. Mnogi današnji klinci pogrešno veruju da su dobri ljudi na neki način dosadni, jednolični i monotoni. Mnogi neurotičari ulaze u psihoterapiju insistirajući na tome da ne žele da se odreknu svojih neuroza zbog straha da će postati nezanimljivi. Ali, to nije tačno gledanje na razvoj ličnosti. To je samo jedan vid potcenjivanja ljudske prirode.
Sve osobe imaju pravo da aktualizuju svoj potencijal. Svaka novorođena beba na svetu ima kapacitet da to učini i može joj se pomoći da to učini.
Psiholozi su svesniji nego ikad da sve osobe poseduju određene temeljne potrebe i vrednosti i da njihovo poricanje, ocrnjivanje ili nezadovoljenje dovodi do pojave bolesti.
Šta vas još pokreće – o Raju i sreći
Konačno, Raj postoji unutar ovog empirijskog sistema. On je unutar određene osobe. Dešava se samo povremeno, posebno tokom vrhunskih ili mističnih iskustava, a po pravilu je prolazan i kratkotrajan. Ovaj dokaz sugeriše da moramo da promenimo uverenje da je sreća neko stanje svesti koje se može trajno održati. Moja istraživanja pre ukazuju na to da ljudi tragaju za daljim i daljim Rajevima. Najuzvišenija vrhunska i mistična iskustva sa svom stvarnom srećom, radošću ili ekstazom koje nose sa sobom, na kraju izblede i izgube svoju novinu i dejstvo. I ljudska priroda je takva da bismo i kad bi naši životi trajali 500 ili hiljadu godina uvek tragali za novim iskustvima.
Gledano iz ove perspektive, moramo da napustimo prastaru koncepciju o raju kao stanju blaženog mirovanja. Sada imamo mnogo kliničkih dokaza da ako obožavate pecanje ili Betovenovu muziku i odlučite da se povučete i uživate u ovim aktivnostima, na kraju počinjete da se osećate bedno. Dolazi do zasićenja.
Tako, moramo da se pripremo za neizbežno spuštanje nakon ekstaze i blaženstva kao i da razumemo svoju želju za sve većim rajevima kao bazičnu ljudsku potrebu.
