Piše: Milan B. Marković, advokat
Svedoci smo poslednjih par meseci nestašica i poskupljenja raznih vrsta proizvoda i usluga. Kao razlog ovakvog stanja navodi se rat, suša i inflacija. Ne ulazeći u analizu ovako apokaliptičnog scenarija globalnih razmera, ovaj tekst će se baviti temom koja, takođe, ima veliki uticaj na kreiranje cena na domaćem tržištu.
Bitno je navesti da se o ovoj temi skoro uopšte ne priča u javnom diskursu, nema raprava i ukazivanja na problem, nema predloga kako da se pitanje reši. Uzrok koji potrošače pogađa skoro jednako kao rat, suša i inflacija, permanentno prisutan i potpuno nepoznat, predstavlja problem restriktivnih sporazuma.
Restriktivni sporazumi
Restriktivni sporazumi su sporazumi između učesnika na tržištu koji imaju za cilj ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje, konkurencije.
Postoje dve vrste ovakvih sporazuma. Horizontalni sporazumi se zaključuju između učesnika koji posluju na istom nivou lanca proizvodnje i prometa (na primer, više agencija za tehnički pregled vozila). Sa druge strane, vertikalne sporazume zaključuju učesnici koji su na različitom nivou lanca proizvodnje i prometa (na primer, ugovor između dobavljača i prodavnica robe široke potrošnje).
Restriktivni sporazumi se mogu zaključiti u svim oblastima privrednih aktivnosti. Ovako razgranato prisustvo ukazuje da se dejstvo restriktivnih sporazuma može odnositi na gotovo svaki aspekt naše svakodnevnice.
Primeri restriktivnih sporazuma
Kao najčešći primer ovakvih sporazuma predstavlja neposredno ili posredno utvrđivanje kupovne ili prodajne cene ili drugi uslovi trgovine.
Restriktivni sporazumi mogu biti ugovori, pojedine odredbe ugovora, izričiti ili prećutni dogovori, usaglašene prakse, kao i odluke oblika udruživanja učesnika na tržištu. Shodno navedenom, forma sporazuma je potpuno irelevantna u odnosu na utvrđivanje namere o dogovaranju zajedničkih cena. S tim u vezi, održavanje sastanaka ili neformalno okupljanje pojedinih učesnika na tržištu, može ukazati na postojanje namere o jedinstvenom utvrđivanju cena.
Čest slučaj restriktivnog sporazuma u praksi je nametanje najmanje ili preporučene preprodajne cene, od strane dobavljača, proizvođača ili generalnih distributera, ispod koje kupac (npr. prodavnice robe široke potrošnje, bele tehnike, kućnih aparata ili auto-delova) ne može prodati određeni proizvod krajnjem korisniku, odnosno potrošaču.
Takođe, određivanje jedinstvenih cena nije jedini mehanizam kojim se uspostavlja kontrola na tržištu. Dodatni načini kojima se utiče na cenu proizvoda ogledaju se u sporazumima kojima se utvrđuje maloprodajna marža (razlika između nabavne i maloprodajne cene); određivanje najvećeg dopuštenog iznosa popusta na proizvode; vezivanje prodajne cene za cenu konkurenta; sprečavanje ili ograničavanje da se preko interneta oglašavaju niže cene od utvrđenih; pretnje, upozorenja, kazne, kašnjenje i obustava dostave ili raskidanje ugovora u slučaju nepridržavanja zadatog nivoa cena.
Šta dalje?
Ograničavanje prodavaca ili pružilaca usluga da slobodno određuju cene proizvoda i usluga ima višestruke posledice. Pored ograničavanja konkurencije i slobodnog tržišta, nametanje najnižih i preporučenih cena od strane dobavljača rezultira povećanjem cena za krajnje korisnike, odnosno potrošače.
Stoga, ukoliko primetite identične cene proizvoda i usluga ili akcijskih sniženja u više konkurentnih trgovina, možda upravo svedočite primeni restriktivnog sporazuma. S tim u vezi, nadležni organ za ispitivanje navedenih pojava na tržištu je Komisija za zaštitu konkurencije.
Komisija ima pravo, radi sprovođenja postupka provere, da izvrši uvid u ugovore i ostalu dokumentaciju, čak i da pristupi korespodenciji preko e-mail adresa i ostalih aplikacija za dopisivanje učesnika na tržištu. U slučaju otkrivanja nepravilnosti i kršenja konkurencije, komisija može odrediti novčanu kaznu do 10% od ukupnog godišnjeg prihoda prekršioca ostvarenog na teritoriji Republike Srbije.
