Privrednici, ali i finansijski sektor, sve više ističu kao primarni – regulatorni rizik. Posebni zahtevi se postavljaju pred banke i osiguravajuća društva. To je samo jedno od pitanja o kojem smo razgovarali sa Vladimirom Miloševićem, advokatom i partnerom advokatske kancelarije Milosevic Law Firm koja osim kancelarija u Srbiji poseduje i kancelariju u Crnoj Gori, a planira i dalje širenje poslovanja u regionu. Osim saradnje sa različitim privrednim granama, advokatska kancelarija Milosevic Law Firm tesno sarađuje i sa finansijskim institucijama poput banaka, osiguranja i drugih, te smo ih kao poznavaoce pitali o izazovima sve prisutnijih akvizicija finansijskih institucija, njihovog investiranja, regulacije i drugih važnih pitanja.
Kako vi vidite rizik regulacije i da li smo zaista u eri preregulacije, odnosno koliko je taj trend opravdan?
Pitanje preregulacije, naročito u finansijskom sektoru, tema je o kojoj se diskutuje dugi niz godina u svetu. Regionalno gledano, u proteklih 10 godina nekoliko banka je bankrotiralo, i otvoreno se postavilo pitanje adekvatnog angažmana regulatora i pored postojanja relativno striktnih pravila u postupanju. Pitanje složenije regulacije se postavlja i u drugim oblastima, naročito tamo gde postoji veći stepen moguće zloupotrebe, ali i kod sve aktuelnijih tehnoloških inovacija. Države teže da regulišu pitanje digitalnih valuta i imovine, adekvatne identifikacije porekla novca, zaštite od kritičnih sajber napada. Shodno tome danas se kreiraju prateći zakoni i podzakonski akti. Imajući sve ovo u vidu, može se reći da je razumljiva intencija države da uvede adekvatnu kontrolu – kako u pogledu održavanja likvidnosti banaka i drugih finansijskih institucija, tako i u pogledu protoka novca i imovine – te omogući zaštitu potrošača, ali tu treba napraviti balans kako dodatna regulativa ne bi ugrozila poslovni razvoj i dinamiku tržišta.
U Srbiji je veoma dinamično bankarsko tržište u pogledu akvizicija i spajanja banaka. Gledano s pravne strane, postoje li tu bilo kakve zakonske prepreke u celokupnoj proceduri i šta su zapravo najveći izazovi u tom procesu?
U poslednjih nekoliko godina primetna su pomeranja na bankarskom tržištu Republike Srbije, određena ukrupnjavanja u cilju stvaranja manjeg broja jačih banaka. Uprkos tome, u Srbiji posluju 24 banke različitih veličina, poslovne orjentacije i strukture kapitala, što je veoma pohvalno. Regulator pažljivo prati pomeranja u bankarskom sektoru, kao i uticaj na tržište bankarskih usluga, ali i vodi računa o sredstvima koja se ovim putem ulažu, kao i o licima koja posredno ili neposredno ulaze na bankarsko tržište. S tim u vezi, posebnosti akvizicije i spajanja banaka tiču se činjenice da sama realizacija transakcije, između ostalog, zavisi od Narodne banke Srbije. U tom pogledu može se reći da je značajan izazov transakcije momenat kada NBS odlučuje da li da dozvoli spajanje ili pripajanje ili preuzimanje, ili će ipak zabraniti transakciju, iako, u principu, nema bojazni da će se ovo drugo desiti ukoliko su svi propisani uslovi ispunjeni i tržište bankarskih usluga neće biti ugroženo. NBS je do sada zabranila transakciju u nekoliko navrata, najčešće u slučajevima kada je ponuđač lice koje je manje poznato bankarskom sektoru ili koje nema dokazanu istoriju bankarskog poslovanja ili adekvatnog novčanog kapitala.
Ukoliko posmatrate ukupan regulatorni okvir u vezi sa finansijskim institucijama sa kojima blisko sarađujete, koje su neophodne reforme za dalje unapređenje ovog tržišta?
Bankarski sektor svakako evoluira i prati svetske trendove. Međutim, primetna je rigidnost poslovanja domaćih banaka, najčešće u domenu kreditnih plasmana, gde se kao osnovni kriterijum uzima istorija protoka novca na računima klijenta, ili često samo osnovica za plaćanje poreza, kao kod npr. preduzetnika paušalaca, a kao manje značajna kategorija se uzimaju drugi kolaterali koje klijent može da obezbedi. Takođe, u ovom pogledu evidentna je sporost u postupku odlučivanja, iako je kreditna aktivnost banaka važan podsticaj za delovanje tržišta. Sa druge strane, razloge za to vidimo u činjenici da su banke i osiguravajuća društva preopterećeni sve obimnijim regulatornim okvirom koji im, pre svega, centralna banka nameće, pa se na taj način sužava sloboda i diskrecija finansijskih institucija prilikom odlučivanja u radu. Zaštita potrošača i poslovnih klijenata i unapređivanje standarda u tom pogledu treba da bude prioritet, i tu ne bi smelo da bude kompromisa, ali nametati finansijskim institucijama sve više regulatornih obaveza ne pomaže unapređenju tržišta. Zapravo tržište na taj način samo stagnira, a finansijske institucije gube svoj prvobitni smisao. Za unapređenje tržišta potreban je određeni stepen deregulacije kako bi banke i osiguravajuća društva mogli u većoj meri da se bave poslovima zbog kojih i postoje.
Svedoci smo da u Srbiji stečajevi banaka mogu da traju i duže od dve decenije. Zašto stečajevi toliko dugo traju? Učestvujete u tim procesima, šta je najproblematičnije? Da li postoji neki efikasniji način rešavanja te problematike? Može li ceo postupak da bude efikasniji odnosno da kraće traje?
U principu svi ovi postupci mogli su da traju i kraće. Stečaj banaka je regulisan posebnim zakonom koji je nešto formalniji od Zakona o stečaju, pa je samim tim i sâm postupak stečaja banaka specifičniji i može duže da traje. Ono što je karakteristično za banke kod kojih stečaj traje već duže od dve decenije jeste to što su te banke bile osnovane i poslovale na teritoriji države koja više ne postoji, a dodatno, neke od tih banaka su bile i kreditno-eksportne banke, što znači da se značajan deo njihove imovine nalazi u inostranstvu. Kada na specifičnost stečaja banaka dodate i međunarodni element, te složenost imovinsko-pravnih odnosa, dobijete situaciju da možda ni narednih 10 godina neće doći do zaključenja stečaja tih banaka, dok se sva pravna pitanja oko imovine banaka trajno ne reše.
Osiguravači u poslednje vreme tehničke rezerve češće ulažu u nekretnine. O čemu pri tom procesu posebno treba voditi računa? Kakva je praksa u domenu ulaganja u nekretnine?
Ulaganje u nekretnine, kao i u zlato i druge plemenite metale, uvek je bilo popularno, ali i sigurno. Kada govorimo o nekretninama, treba biti pažljiv u koje nekretnine ulagati, na kojoj lokaciji, i u kojem momentu. Nauka, ali i praksa, pokazali su da se cene nekretnina kreću ciklično, pa je momenat za ulaganje zapravo od ključnog značaja. Isto tako, pandemija je pokazala da ni ulaganje u poslovne zgrade više nije sigurna luka za očekivane prinose, jer sve više zaposlenih radi od kuće, pa kompanije smanjuju tražnju za ovakvim nekretninama. U svakom slučaju balans uvek treba da postoji, pa stoga ni ulaganja ovakve vrste, koliko god privlačna bila u određenom momentu, ne smeju da budu u tolikoj meri da poremete odnos novca i „mrtvog kapitala“, kada govorimo o tehničkim rezervama. U suprotnom, bez obzira na to što imate značajnu vrednost kapitala koji čini tehničke rezerve, ukoliko imovina koja čini taj kapital nije dobro izbalansirana, a desi se da vam je u jednom momentu zbog nastanka nekoliko ozbiljnijih osiguranih slučajeva radi likvidnosti poslovanja potreban dodatni novac, koji u tom momentu nemate, to može da inicira gubitak dozvole za rad i kasniju likvidaciju ili stečaj društva. Dakle, oprez je više nego poželjan.
