Opevana u mnogim pesmama, mesto zbivanja raznih avantura i anegdota, Zlatibor je jedna od planina koja svojim raznovrsnim sadržajem može zadovoljiti svačije interesovanje. Iako urbanizovan u centralnom delu, ovaj park prirode sa pregršt pešačkih i ski staza i dalje predstavlja nezaobilaznu destinaciju za svakog planinara i skijaša
Zlatiborska zora verovatno za mnoge predstavlja kraj nezaboravnog druženja u nekom od zlatiborskih kafana, ali za planinare Planinarskog društva „Krug“, to je početak jedne od mnogobrojnih avantura o kojoj će se dugo pričati. Jesu li svi tu? ‒ jedva se kroz leden vazduh čuju reči vodiča Milana Vojnovića dok gleda na svoj termometar koji pokazuje minus 15. Najhrabriji su već odavno spremni! ‒ dobacuje neko iz grupe. Samo se po glasu razaznajemo, jer su svi umotani u planinarsku opremu za ekstremne uslove. Spremni da tog dana spoznamo svoje psiho-fizičke granice, složno krenusmo na marš…
Planinarenje u ekstremnim uslovima
Staza nas je vodila preko nepreglednih pašnjaka i prevoja, dok je tek napadali sneg škripao ispod naših cipela. Nakon spretnog prelaska preko zaleđene reke, uputismo se prema prvom vrhu. Čigota (1422m) jedan je od najviših vrhova na istočnim obroncima Zlatibora. Samom vrhu nije moguće pristupiti, s obzirom da se na tom prevoju nalazi vojni objekat, na šta nas je upozirio lavež vojnih pasa. Posle kratke pauze, na kojoj su nam sendvič i sušeno voće vratili snagu, nastavismo naš sibirski pohod. Nošeni elanom koje nam je dalo okrepljenje, sledeći vrh Konjoder (1337m) smo lakše popeli. Glavicu (1323m) prolazimo u tihom maršu. Duva sve jače, subjektivni osećaj je oko minus 20, ali to nas ne pokolebava da odustanemo. Ovakvi vremenski uslovi ipek ne iznenađuju, jer se nalazimo relativno blizu najhladnijem mestu na Balkanu, Pešterskoj visoravni, o kojoj će biti više reči u nekom od sledećih putopisa.
Još koliko ima do kraja? ‒ čuje se sa začelja. Rano je za to pitanje ‒ odgovara kroz smeh vodič na čelu kolone Boris Jovanović, trudeći se da prilagodi tempo kretanja, što je najvažniji vid „motivacije“ na ovakvim turama. Dok nam je inje sve više menjalo lični opis u dedamrazovski, polako smo napredovali ka poslednjem vrhu Čukeru (1358m). Na samom vrhu, nailazimo na drveni krst kao obeležje kote i odlučujemo da ovekovečimo ovaj pohod zajedničkom fotografijom. Toliko je hladno da se prsti već posle tridesetak sekundi bez rukavice mrznu do kostiju, tako da se brzo slikamo i nastavljamo dalje. Nažalost, jedna planinarka je zbog neadekvatnih rukavica nakon ture imala promrzline na prstima, ali srećom bez ozbiljnijih posledica, što dovoljno govori da sa prirodom nema šale i da oprema mora biti prilagođena zimskim uslovima. Ostatak staze smo se konstantno spuštali, tako da je i priroda bila sve manje surova. Na 16. kilometru, ugledasmo prve znakove civilizacije. Planinarske kućice i poznati Spomenik palim borcima iz Drugog svetskog rata, nagovestiše da smo blizu naše krajnje destinacije. A naša krajnja destinacija na 21. kilometru bila je kao i uvek – kafana. U centralnom delu Zlatibora, nedaleko od čuvenog jezerceta i „Zlatiborskog čiče sa magarcem“, nalazi se veliki broj kafana, kafića i restorana koji nude odličnu domaću hranu i piće i svakako vredi sačekati u redu za slobodno mesto. Nećemo u kafani dočekati zoru, jer valja se pripremiti za narednu turu, ali ćemo svakako uživati u nekom od zlatiborskih specijaliteta – svadbarski kupus, pasulj, komplet lepinja i naravno kuvano vino i rakija. Vejavica, magla i veliki minus nam nisu dozvolili da tog dana uživamo u lepotama Zlatibora, ali smo zato imali prilike da upoznamo planinu na jedan drugačiji način i zahvalimo što nam je dopustila da se u ekstremnim uslovima popnemo na nekoliko njenih vrhova…
Još koliko ima do kraja? ‒ čuje se sa začelja. Rano je za to pitanje ‒ odgovara kroz smeh vodič na čelu kolone Boris Jovanović, trudeći se da prilagodi tempo kretanja, što je najvažniji vid „motivacije“ na ovakvim turama. Dok nam je inje sve više menjalo lični opis u dedamrazovski, polako smo napredovali ka poslednjem vrhu Čukeru (1358m). Na samom vrhu, nailazimo na drveni krst kao obeležje kote i odlučujemo da ovekovečimo ovaj pohod zajedničkom fotografijom. Toliko je hladno da se prsti već posle tridesetak sekundi bez rukavice mrznu do kostiju, tako da se brzo slikamo i nastavljamo dalje. Nažalost, jedna planinarka je zbog neadekvatnih rukavica nakon ture imala promrzline na prstima, ali srećom bez ozbiljnijih posledica, što dovoljno govori da sa prirodom nema šale i da oprema mora biti prilagođena zimskim uslovima. Ostatak staze smo se konstantno spuštali, tako da je i priroda bila sve manje surova. Na 16. kilometru, ugledasmo prve znakove civilizacije. Planinarske kućice i poznati Spomenik palim borcima iz Drugog svetskog rata, nagovestiše da smo blizu naše krajnje destinacije. A naša krajnja destinacija na 21. kilometru bila je kao i uvek – kafana. U centralnom delu Zlatibora, nedaleko od čuvenog jezerceta i „Zlatiborskog čiče sa magarcem“, nalazi se veliki broj kafana, kafića i restorana koji nude odličnu domaću hranu i piće i svakako vredi sačekati u redu za slobodno mesto. Nećemo u kafani dočekati zoru, jer valja se pripremiti za narednu turu, ali ćemo svakako uživati u nekom od zlatiborskih specijaliteta – svadbarski kupus, pasulj, komplet lepinja i naravno kuvano vino i rakija. Vejavica, magla i veliki minus nam nisu dozvolili da tog dana uživamo u lepotama Zlatibora, ali smo zato imali prilike da upoznamo planinu na jedan drugačiji način i zahvalimo što nam je dopustila da se u ekstremnim uslovima popnemo na nekoliko njenih vrhova…
Pešačka tura po suncu
Sledeći dan je bio sušta suprotnost prethodnom. Sunčano plavo nebo i prihvatljiviji minus motivisao je i manje hrabre planinare da krenu na pešačku turu. Ovog puta smo se uputili ka južnim obroncima Zlatibora. Staza je bila lagana, a svuda oko nas su se pružali predivni pogledi. Eno vrhova na koje smo se juče penjali ‒ pokazujući u pravcu našeg zlatiborskog marša, vodič nam je pojašnjavao vrhove i njihove visine. Vidikovac Klikovi je sve ostavio bez daha. Bio je to nesvakidašnji pogled na meandre Uvca i tražio se kadar za fotografiju više. Bilo je tu i neizbežnih „leptirića“ u snegu, ništa lepše nego baciti se u devičanski negažen sneg i malo zaplivati. Tetrebovac (1148m) bila je najviša takča do koje smo se popeli tog dana, nakon čega smo se uputili ka jednom seoskom domaćinstvu, gde smo uživali ne samo u degustaciji domaćeg sira, kajmaka, rakije, već i osmehu ljubazne domaćice.
Na najviši vrh Zlatibora Tornik (1496m), koji je ujedno i centralna tačka ski centra, popeli smo se na malo drugačiji način – gondolom. Vožnja traje oko 30 minuta, i što ste bliži vrhu, pružaju se sve lepši vidikovci, naročito na Ribničko jezero. Na samom vrhu su dva restorana-kafića gde smo uz kuvano vino i rakiju pregledali i razmenjivali fotografije sa prethodnih tura. Ostatak grupe se tog dana popeo na još par vrhova od kojih treba izdvojiti Čajetinsku Gradinu (1149m) i Crni vrh (1177m) i time zaokružio zlatiborsko planinarenje na ukupno 67km, računajući sve ture. Treba istaći na kraju (što je sasvim normalno na planinarenju) da je sve ture i ukupnu kilometražu kompletiralo samo pet planinarki uz dva vodiča i time zadalo domaći zadatak za sve ostale.
I dok se utisci još sležu, već planiramo naredne planinarske ture, a Zlatibor ćemo svakako ponovo posetiti, jer ovih 67km je tek delić pešačkih staza na ovoj zlatnoj planini.
