Mnogo je izazova koje treba rešiti da bi se produktivnost srpskog radnika i industrije poboljšala. Možda je najbolje krenuti od reforme obrazovanja i tržišta rada, zatim doneti dobre razvojne strategije i posvetiti se organizaciji proizvodnog procesa u praksi, poručuju naši sagovornici. Važna stavka je i motivisanost radnika, koja ne leži isključivo u novcu, već se krije u drugim faktorima važnim za rad, kao što su uslovi rada, međuljudski odnosi i dobro ustrojena hijerarhija menadžmenta. Inovacije jesu put za novu podelu karata po pitanju produktivnosti, pa je važno da se investira u obrazovanje i nauku kao i u inovativna preduzeća
U trenucima kada se ceo svet „trese“ zbog ekonomske nestabilnosti, bitno je imati pouzdane oslonce u privredi. Trenutno je veliki problem nedostajuća električna energija, ali su važne i druge varijable na kojima se zasniva privredni rast. Robu visoke vrednosti koja je konkurentna drugoj robi, može da prozvede samo produktivna ekonomija. Zato smo se upitali gde se kriju rezerve rasta produktivnosti kod nas i kako rešiti problem motivacije srpskog radnika?
Kakvo je stanje na terenu?
Srpskoj firmi u prerađivačkom sektoru potrebno je tri puta više radnika za isti nivo proizvodnje kompanije iz EU. Te razlike su još veće za male srpske firme sa manje od deset radnika, koje su pet puta manje produktivne od firmi u EU. Uslužne kompanije, posebno u oblasti IKT-a imaju nešto bolje rezultate, iako je njihova produktivnost još uvek upola manja od produktivnosti firmi iz EU. Recimo, Poljska je ostvarila rast produktivnosti od 20 odsto godišnje u periodu između 1997. i 2000. godine. U Srbiji je najveći rast produktivnosti zabeležen u prerađivačkom i građevinskom sektoru, dok je produktivnost ostalih sektora stagnirala ili opadala, poput trgovine na veliko, ugostiteljstva i stručnih i tehničkih usluga. Naročito je nezahvalna situacija sa firmama u državnom vlasništvu. Proizvodna firma u tom sektoru je za četvrtinu manje produktivna od prosečne firme u svom sektoru.
Premijerka Ana Brnabić je 2020. godine u svom ekspozeu apostrofirala produktivnost kao veliki problem i istakla da je trenutno ona u Srbiji relativno niska, u poređenju sa EU prosekom.
Prema podacima koje je iznela, produktivnost raste za 1,1% godišnje, a da bi se povećao BDP za 1 procentni poen, trenutni rast produktivnosti trebalo bi da se duplira. Naglasila je i da sve što je urađeno u prethodnom mandatu vlade – digitalizacija, ulaganja u obrazovanje i reforme, utiče na produktivnost. Proizvodni sektor, iako značajno zaostaje u produktivnosti u odnosu na EU, u 2019. ipak je imao veću produktivnost od, na primer, Bugarske, i nešto malo veću od Hrvatske. U sektoru usluga naša privreda je značajno produktivnija i od Bugarske i od Hrvatske, a približava se Sloveniji. U IKT sektoru smo skoro jednaki sa Slovenijom. Zato moramo sistemski da nastavimo da ulažimo u opremu, mašine, novu tehnologiju i inovacije, obrazovanje, da spajamo nauku, istraživanje i razvoj sa našom privredom.
A šta kažu podaci iz prakse NSZ?
U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da poslodavci od prenosivih znanja i veština traže: posedovanje različitih vrsta dozvola, poznavanje informaciono-komunikacione tehnologije i stranih jezika. Zanimaju ih i prenosiva znanja i veštine za rad na poslovima: blagajnici, vozači teških teretnih vozila i kamiona, vozači autobusa, vozači automobila, taksija i dostavnih vozila, kao i komercijalni i trgovinski zastupnici.
„U pogledu širih kompetencija najviše se traže: komunikativnost, tačnost i preciznost, sklonost ka radu sa proizvodima, iznalaženje praktičnih rešenja i rad sa ljudima u pružanju usluga. Poslodavci su najviše tražili šire kompetencije i lične karakteristike za rad na poslovima: ekonomisti, rukovaoci mašinama za proizvodnju kablovskih sistema u automobilskoj industriji, trgovci u maloprodaji, instalateri i serviseri električnih instalacija i mreža… U većini oglasa za posao, kao jedan od glavnih uslova za angažovanje kandidata, navodi se radno iskustvo“, navode u ovoj službi.
Shvatanje neophodnosti doživotnog učenja i usavršavanja
Organizacije će se, ocenjuju naši sagovornici, pretvoriti u „organizacije koje konstantno uče“, sa sve većim značajem timskog rada. Kako navode u NSZ, strateški dokumenti i pravci NSZ upravo vode ka ekonomiji koja svoj rast bazira na inovacijama, kreativnosti i znanju.
„To doprinosi produktivnijoj zaposlenosti, a zahtevi digitalne transformacije i automatizacije, nameću potrebu da se nezaposleni, ali i zaposleni, opreme setom „mekih” i digitalnih veština koje su važne za poslovanje. Ulaganje u ljudski kapital je prioritetno i praćeno kontinuiranim ulaganjem u infrastrukturu, aparaturu i opremu, a u skladu sa zahtevima optimizacije, automatizacije i digitalizacije procesa rada“, navode u NSZ.
Povećanje digitalizacije dovelo je do potražnje za digitalnim veštinama i očekuje se da se taj trend nastavi u budućnosti, a sa njim i ulaganje u ljudski kapital, kažu u NSZ. „Kontinuirano učenje kroz ‒ obuke, seminare, stručno osposobljavanje i usavršavanje, radionice je u porastu, ali još uvek nedovoljno, iz razloga nemogućnosti sagledavanja benefita od učenja, kako kod poslodavaca tako i kod zaposlenih“, navode u NSZ.
Produktivnost zavisi od organizacije rada i linijskog menadžmenta
Miloš Pavlović, senior biznis analitičar u konsultanskoj kompaniji Egzakta Advisory kaže da je često produktivnost rezultat timskog rada i da u velikoj meri zavisi od efikasnosti organizacije i poslovnih procesa.
„Produktivnost proizvodnje ne mora da bude ključni element produktivnosti kompanije. Pored proizvodnog segmenta i ostali moraju biti na visini zadatka. Postoje organizacije koje u svojim pogonima postižu visoku efikasnost pomoću automatizacije i inovativnih tehnologija. Međutim, u toj organizaciji se može javiti niska produktivnost drugih delova, na primer logistike, što može dovesti do niže efikasnosti organizacije u poređenju sa konkurencijom. Postoje drugi primeri koji ukazuju na to da produktivnost direktno zavisi od organizacije rada i od upravljanja kompanijom, naročito linijskog menadžmenta”, kaže Pavlović i dodaje da se se najveća rezerva rasta može pronaći u poslovnim procesima koji su često zastareli ili u potpunosti nedefinisani.
Objašnjava i da loša postavka proizvodnog procesa i njihova neefikasna organizacija se ne mogu zameniti nijednom tehnološkom automatizacijom.
Na primer, činjenica koja ukazuje na nedostatak kontinuiranog monitoringa, jeste odgovor linijskog menadžera na pitanje: „Zašto se neki procesi tako rade“, koji često bude: „Oduvek se tako radilo“. Ovakva percepcija menadžera dovodi do manjka želje radnika, koji učestvuje u samom procesu, da predlaže izmene ili poboljšanja. Potrebno je stvoriti organizaciju koja je spremna da se menja, kako u procesima tako i internim davno zakucanim procedurama, jer takva kultura stvara veru kod zaposlenih da se njihova reč čuje i podiže njihovu motivaciju.
Pored toga, produktivnost radnika zavisi i od obučenosti i motivacije. „Obučenost jednim delom zavisi od obrazovanja, ali ono na šta bi stavio fokus jeste da je retko investiranje domaćih kompanija u obrazovanje i razvoj zaposlenih. Može se reći da motivisanost radnika i pored plate, zavisi od dobrog feedback-a, dobre obuke i na kraju sigurnosti posla sa jasno razvijenim planom budućnosti i karijernog prosperiteta“, dodaje on.
Pavlović vidi kao veliki problem i to što je naš obrazovni sistem zastareo. „Kroz vreme je izgubio dobre elemente, kao što je praktična nastavu u školama i slanje učenika u preduzeća na obaveznu praksu. Ideja dualnog obrazovanja kao reforma obrazovanja je uvedena skoro, sa tendencijom da se na efikasan način osposobe radnici za preduzeća. Videćemo da li će ovo dovesti do bolje profesionalizacije radnika. Trenutna situacija je takva da u određenim industrijama, na primer u građevini, imate jako veliki problem sa obrazovanjem radnika poput stolara, tesara, armirača i drugih. Ovaj problem se može rešiti, tako što tržište rada treba da identifikuje potrebe i da preusmeri kadar na dodatno obrazovanje u smislu veće profesionalizacije. Dobar primer su varioci koji uvek nedostaju, a na žalost postoji jako malo programa za obrazovanje ovih profila poslova“, objašnjava Pavlović i dodaje da je problem što se ulaganje u kadrove na žalost kod nas još uvek smatra luksuzom.
Ističe da problemi prouzrokovani trenutnim dešavanjima, kao što su poremećaji u lancu snabdevanja, predstavljaju velike glavobolje za razvijene zemlje zbog prethodnog targetiranja jeftine proizvodnje u „trećim zemljama“.
„Pandemija je otvorila niz pitanja, kao i to da li je koncept jeftine proizvodnje održiv na duže staze. Zemlje su se okrenule svojim proizvođačima i krenule da razvijaju lokalne ekonomije. Sa druge strane inovacije, startap kompanije, našle su svoj put i na globalna tržišta, tako da se tu stvara koliko-toliko dobar balans. U bogatim zemljama i dalje će dominirati tradicionalna industrija, kao automobilska. Međutim, i tu se može nazirati promena, a dobar primer za to je kompanija Rimac koja je sa svojim inovativnim konceptom uspela da poljulja tradicionalnu podelu karata na tržištu. U Srbiji se isto mogu videti ovakvi primeri, mada manjih obima. Na primer kompanija koja proizvodi najbolje sportske avione na svetu iz Kraljeva“, navodi Pavlović.
Inovacije put za novu podelu karata
Naš sagovornik smatra i da su inovacije put za novu podelu karata, pa je zbog toga bitno da se investira u inovativna preduzeća. Ovde je država ta koja treba da prepozna svoju ulogu. Pored države jasno je i da se srpski kapital može preusmeriti na lokalnu proizvodnju umesto uvoza, ali uz trenutnu monetarnu politiku koja stimuliše uvoznike ovo će biti jako teško.
On se kratko osvrnuo i na naše pitanje o uticaju poreske politike, politike subvencija, monetarne politike i bankarskih izvora finansiranja na produktivnost preduzeća.
„Banke tradicionalno vole da finansiraju proizvodnju. Problem nastaje što je srpski bankarski sektor okrenut ka izvorima profita koji dolaze iz manjih rizika i visokih kamata, a tu je na žalost manji fokus na privredu. Jako su retki primeri kapitalnih finansiranja proizvodnih kapaciteta. Takvi krediti su jako često opterećeni kolateralima i kratkim rokovima otplate. Na žalost tržište je još uvek dosta nestabilno, pa se to ogleda i u slabijem finansiranju privrede. Još su sveže rane od krize iz 2008. pa su banke, na pragu nove krize, veoma oprezne. Monetarna politika fiksnog kursa pogodna je uvoznicima, a pošto još uvek nismo u EU naši proizvodi ne dolaze tako lako do najvećih tržišta, mada i tu ima dosta pozitivnih primera. Poreska politika nije tako nepovoljna ako se poredi sa ostalim evropskim zemljama, ali bi se poreske olakšice za domaću proizvodnju odlično uklopile u potencijalnu strategiju lokalizacije ka kojoj Srbija mora da stremi. Subvencije su previše male i procedure za dobijanje istih su najčešće nepremostiva prepreka za većinu preduzeća u malom i srednjem segmentu“, navodi Pavlović.
Prilagodljivost i sklonost ka promenama
Jasno je da će u budućnosti, globalizacija zahtevati razvoj međunarodne radne snage, sposobne da se adaptira na različite uslove. Porodica i lična interesovanja će imati dominantnu ulogu u životu zaposlenih. U tim migracijama radne snage biće dosta izazova jer će radnici imati i druge uslove, osim radnih. Da je tako pokazuje i najnoviji primer iz „našeg dvorišta“. Pregovori koje su ovih dana vodili radnici Fijata za rad u inostranstvu, pokazuju da i pored dobrih uslova, većina njih ne želi da ode. Ponuđeno im je čak 17.000 evra bespovratnog, nezarađenog novca (praktično poklon), a oni su to odbili pod izgovorom da žele da ostanu sa porodicom i da ne žele da napuste roditelje.
Stvaranje inovativnih preduzeća, povezivanje akademske zajednice i institucija koje pružaju finansiranje privrede, možda bi bio pun pogodak za povećanje broja inovativnih startapa. Tako bi se povećala produktivnost na nivou cele zemlje. Međutim, bez većih ulaganja u obrazovanje, istraživanje, razvoj i nauku – za sada, sve to ostaje prazna priča.
