Letošnja informacija da je Atinska berza kupila manjinski paket akcija Beogradske berze izazvala je priličnu pažnju, ali i više nego oprečne reakcije na tržištu. I dok je malo falilo da povodom ovog događaja potpisnici sporazuma i ovdašnji političari otvore šampanjac, berzanski posrednici i investitori u najmanju ruku sumnjaju u visoke domete ovog posla. Barem dok se ne otkloni većina prepreka koje su domaće tržište gurnule u proces višegodišnjeg odumiranja.
Protraćene godine
Ni dve decenije tranzicionog puta Beogradske berze nisu joj omogućile da se nađe iole dalje od njenih ranih početaka. Prometi koji se trenutno postižu teško da su veći od vremena kada se trgovalo direktno na berzanskom parketu, niti je broj aktivnih investitora masovniji u odnosu na davna vremena periodičnih aukcija. Jedina značajnija razlika jesu protraćene godine koje su odnele poverenje i sigurnost za tržišne učesnike koji su masovno uzeli kartu u jednom pravcu ‒ ili odustali od investiranja ili se preselili na strana tržišta.
Ono što je svakako u početnim fazama razvoja bilo očekivano, Beogradska berza je bila svojevrsni poligon za reprivatizaciju, odnosno ukrupnjavanje vlasništva u kompanijama čije su akcije držali mahom bivši i sadašnji radnici. Takođe, dečije bolesti razvoja akcionarstva i berzanskog poslovanja nisu nešto što nije viđano i na drugim mestima, niti postoji berza koja je preko noći postala funkcionalno tržište. Sa svim tim nedostacima, za svega nekoliko godina, Beogradska berza je postala respektabilno tržište čiji se godišnji promet merio u milijardama evra. Ogroman priliv kapitala i više nego dobre zarade investitora zatrpali su sve anomalije Beogradske berze koja ni u najmanjoj meri nije iskoristila ovaj „medeni mesec“ za konačnu tranziciju ka zrelom i efikasnom tržištu.
Umesto toga svetska finansijska kriza koja je usledila ogolila je sve probleme ovog tržišta koji su se multiplikovali protokom vremena. Korporativne afere koje su usledile zbrisale su nekolicinu kompanija i sa njima imovinu akcionara (Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine, Privredna banka, Fidelinka, Velefarm…) i u potpunosti učvrstile kurs tržišta koje se kretalo u naopakom smeru. Naredni period obeležio je još masovniji egzodus kompanija i investitora sa tržišta, s tim što su ovi potonji berzu najčešće napuštali podvijenog repa, dok su dominantni akcionari i većinski vlasnici zaokruživali vlasništvo po više nego atraktivnim cenama, u postupcima koji su bili više nego sporni sa aspekta osnovnih principa akcionarstva. Stoga ne čudi što je ovo tržište nejednakih i neravnopravnih igrača doguralo sa desetak miliona evra dnevnog prometa u prolećnim mesecima 2007. godine do aktuelnih nekoliko desetina hiljada koji teško mogu biti pouzdan reper za cenu bilo koje vrste robe, a kamoli za onu koja nosi prefiks berzanska.
Berza kao moneta za potkusurivanje
Netačno bi bilo reći da je kriza berzanskih tržišta karakteristika samo naše zemlje, o čemu najbolje govori činjenica da se nijedan indeks regiona nije ni približio rekordnim vrednostima dostignutim pred svetsku finansijsku krizu 2008. godine. Međutim, mora se konstatovati da je intezitet negativnih kretanja na domaćem tržištu mnogo izraženiji u odnosu na regionalne pandane. Tako su prometi akcija na Ljubljanskoj i Zagrebačkoj berzi proteklih godina i do pet-šest puta veći, ako se izuzme 2019. godina kada je država preko berze otkupljivala akcije Komercijalne banke. Isti odnos snaga je i kada je u pitanju tržišna kapitalizacija ovih berzi ili, pak, potencijalna slobodna količina akcija za trgovanje. Istina je, doduše, da i u susedstvu ima malo investicionih alternativa (naročito u Ljubljani), ali berzanski put kompanija nije jednokratan i kada se to desi više je izuzetak nego pravilo.
Ključna razlika ovih tržišta i glavni činilac ovdašnje nevesele berzanske situacije je investicioni ambijent u kojem je berza bila moneta za potkusurivanje gotovo svih ovdašnjih političkih elita. U jeku svoje slave, tačnije ogromnih prometa, berza je došla i u centar političke arene donošenjem zakona o podeli besplatnih akcija svim građanima u nekolicini najvećih državnih firmi. Ovaj populistički zakon, najviše upamćen po obećanju o hiljadu evra i njegova kasnija primena možda najbolje odslikavaju prirodu odnosa političara prema ovom tržištu koje u razvijenim zemljama predstavlja okosnicu finansijskog sistema. Dve kompanije koje su bile predmet raspodele akcija (Naftna industrija Srbije i Aerodrom „Nikola Tesla“) zaista su i ugledale svetlost berzanskog dana, dve su faktički bankrotirale i kasnije reanimirane novcem poreskih obveznika (Galenika i JAT), a dve su i dan-danas svetlosnim godinama udaljene od suda investicione javnosti premda su u jednoj građani akcionari skoro deset godina (Telekom Srbija i Elektroprivreda Srbije).
Iz svega navedenog da se zaključiti da je ovdašnje berzansko tržište mesto koje nije najomiljenije ni domaćim političarima koji vuku glavne konce u državnim preduzećima niti domaćim kapitalistimakoji sa svojim firmama mogu učiniti šta im je volja. Za prve je odveć jasno da su im strani principi polaganja računa i snošenja odgovornosti koji se nalaze u samoj srži berzanskog mehanizma i otuda dolazi netrpeljivost prema ovom tržištu. Drugi, ovdašnji kapitalisti i najveći dobitnici tranzicije, iako su u više navrata najavljivali listiranje firmi na ovoj ili onoj berzi nikada se nisu ozbiljnije uhvatili u koštac sa ovim poduhvatom jer im puna transparentnost poslovanja verovatno podriva bazične principe na kojima su ove imperije nastajale.
Ove dve grupe ključnih igrača za domaći investicioni ambijent koje se međusobno prožimaju, predstavnici političkih elita i krupnog kapitala, sa ovakvim pristupom dominantni su faktori razvoja domaćeg tržišta kapitala. Dok se oni ne usaglase i ovdašnji investicioni ambijent ne omogući jednake uslove svim investitorima, valjanu zaštitu prava manjinskih akcionara, uz nužno efikasno delanje svih relevantnih institucija, teško može doći do značajnijih pomaka na Beogradskoj berzi. Taman i da se predstavnici novih akcionara u upravnom odboru Beogradske berze pojave sa moćima iz antičke Sparte.