Desanka Maksimović (1898-1993) je bila jedinstvena pesnička pojava na ovim prostorima. Obleležila je ceo prošli vek stihovima i promišljanjima o životu za koje se piše da su ’besmrtni’ i ’najautentičniji’. Doživela je duboku starost i bila je veoma aktivna do samog kraja.
Desanka Maksimović je bila i profesor i akademik, uvek otvorena, srdačna i jasna. Baš takvi su i bili intervjui u kojima je govorila i o sebi.
Čovek mora imati neko svoje mišljenje
Desanka Maksimović je dva puta bila gošća novinaru Milošu Jeftiću na Radio Beogradu (1976. i 1981.). Ovo su dragocene ostavštine gde je Desanka između ostalog govorila o sebi, načinu na koji radi, kako uopšte doživljava slavu i šta misli o kritici.
„Sa vremenom u kome živimo dolaze i diskusije: naposletku živ čovek mora imati neko svoje mišljenje i želeti da ga iskaže. Znači, bude li me što mučilo u vremenu u kome živim, verujem da ću morati i reći kao što sam i dosad činila…
Dobro se osećam kao pesnik u ovom narodu u kome je poezija cenjena, gde i školsko dete više voli da piše pesme nego da uči matematiku.
Dobro se osećam dok pišem, dok stvaram, zaista se tada dobro osećam… Međutim, i patim, posebno zbog nemilih pojava u svetu, zbog kojih pate i svi ostali čestiti ljudi zabrinuti za sudbinu zemlje. Samo mene, kao pesnika – sve to još više boli i brine“, Milošu Jeftiću pre 50 godina rekla je Desanka Maksimović.
Desanka Maksimović i ’ko čeka, dočeka’
Bila je prijateljica Andrića, Crnjanskog, Isidore Sekulić, Branka Ćopića, veoma slavna i omiljena. U intevjuu je pričala i o tome kako radi i provodi dan:
„Svašta ima u mom danu. Ja ni po sklonosti ni po sudbini nisam kabinetski pisac. Mada mi nikada nije dosta samoće i tišine, ne bežim od ljudi, a ni oni od mene. Onda, ni kao žensko, ne mogu se zatvoriti u sobu i pisati. Moram i neke kućne poslove u kući vršiti. Ima među njima i onih koje volim… Kao naš zemljak Mića Danojlić, i ja volim da idem na trg gde seljaci donose povrće i voće. Nije mi mrsko smišljati ni kako ću kuću namestiti i goste dočekati. Dan mi je pun i telefonskih razgovora što me ometa u radu i u odmoru. Pun mi je dan i pregledanja pošte i straha kako ću isplivati iz pisama koja me obasipaju. Vreme mi oduzimaju i posete koje nisam očekivala kao i neke društvene obaveze.
Ipak, obezbedim sebi sat-dva hodanja po gradu ili van njega. Ponekad ugrabim i trenutak službe sebi!“, ispričala je pesnikinja.
Desanka Maksimović je objavila preko 50 knjiga poezije i proze. Bila je izuzetno vredna, radna i verovala je u moto ’ko čeka, dočeka’.
„Razume se, ne mogu se prisetiti koliko sam stihova napisala, a i da se prisetim, nekako bi mi zazorno bilo da kažem – puno ih ima! Među njima ima i takvih koje bi bilo bolje da nisam napisala. Ali, neću da patim zbog toga; vreme će precrtati bezvredne, nelepe“, priznala je Desanka u intervjuu novinaru Jeftiću.
Opterećenost
Desanka Maksimović je tvrdila da postoji jedna ’skoro fizička opterećenost od čuvenosti’.
„To su brojna pisma, molba da se pročita i oceni rukopis, posete kojim sam obasuta, ali o tome ne bih sada govorila…
Priroda me obdarila nekim mirom i svešću da sva ta priznanja, ta slava, kako Vi kažete, više vredi možda narodu kome pripadam, jer ja – čim odem sa ovoga sveta – neću više biti svesna tog priznanja i te slave… A, ono čega nismo svesni, za nas i ne postoji, kao što znate.
Znam da priznanja nisu uvek dolazila mojom zaslugom, da me je ponegde poslužila sreća, da ima zaslužnijih tog priznanja koji ga nepravedno čekaju.
Razume se da se radujem i uzbuđuje me saznanje da me narod voli. To mi je važnije od zvaničnih iskaza te ljubavi i poštovanja.
U pravu ste, priznajem da i sama primećujem da sam već primana kao legenda, ali to dolazi zbog onih, kako Vi rekoste, decenija… Zbilja, ta opšta prihvaćenost, ili skoro opšta, čini da se nelagodno osećam kada neko u mom prisustvu ističe neke moje zasluge ili hvali moje delo. U tom slučaju pokušam da se uobrazim da se to ne tile mene, pobegnem u svoje drugo ja, kao šizofrenik…“,
Desanka Maksimović i kritika
Uvek je isticala važnost kritike, pogotovo u zrelim godinama.
„Svaka kritička reč može da pomogne stvaraocu; i takozvana povoljna kritika i pamflet i kritika sa pritajenom netrpeljivošću. Razume se, svim kritičarima dugujem zahvalnost, posebno za ohrabrenje i podršku jer što sam starija, više strepim za sudbinu svojih knjiga.
Ponoviću na kraju ono što sam već jednom rekla o sebi – niti me pamflet unesreći, niti se pogordim posle pohvale. I poimam ljude koji nisu mogli da me pojme. Svako u piscu najpre nađe ono što sam u sebi nosi, najpre se tome odazove.
A pamfletisti, iako sa uživanjem vređaju pisce, možda imaju dobru nameru prema čitaocima: žele ih izvući iz zabludele očaranosti nečijom poezijom“, rekla je Desanka Makismović u svojoj 82. godini.
Svako je dužan
„Šta bih preporučila da čitaju?“, nastavila je Desanka na pitanje novinara da šta bi trebalo čitati. „Čitati se mora u dva pravca:
- Čitati ono što nam godi, što nam pomaže da živimo, da pojmimo život
- Čitati ono što nas podstiče na rad, što nas inspiriše
- Takođe, moraju se čitati i savremene knjige, ma nam i ne bile osobito bliske i shvatljive, prosto da bismo bili obavešteni ljudi.“
Kada je god pitali i kojom god povodom, Desanka Maksimović je uvek pozivala svakog ’običnog čoveka i pesnika da su dužni svom narodu i svojim prijateljima. Kao što pesnik mora znati svoj dug prema svojoj zemlji, mora izjednačiti svoje interese sa interesima naroda, tako i svaki drugi čovek’.
„Čovek se lako ogreši i o prijatelja i o svoj narod“, u intervjuu 1981, rekla je Desanka Maksimović.
