Da li je država novi Robin Hud i zašto nije?

U mnogim državama sveta, ekonomske politike će doživeti epohalne promene. Na pomolu su nove poreske, finansijske i monetarne mere sa ciljem da se  utiče na razvoj i opstanak privrede i očuva standard građana. Dok se ne osmisle novi propisi, mnoge države deluju ad-hok, deleći novac poreskih obveznika šakom i kapom. Novi Robin Hud (država) izašao iz šume i počeo da deli

Kako će se trošiti novac poreskih obveznika? Da li će biti oporezivanja ekstraprofita i u kom obimu? I da li će ljudima biti oporezivani dohoci? Nesnalaženje vlada širom sveta da se inflacija stavi pod kontrolu, cene energenata koje divljaju, sve to može dovesti do socijalnih potresa. Zbog toga se od vlada u svetu može očekivati – svašta. One će učiniti sve što im je u moći da spasu sebe i održe se na vlasti.

Naši sagovornici ističu da, bez obzira što svedočimo primeni raznih (kvazi)politika, one neće biti dugotrajne. Ne treba očekivati suštinske promene u redistribuciji dohotka i smanjenju društvene nejednakosti. Nema volje za suštinskim strukturnim reformama kako bi se došlo do trajnih promena, do većeg oporezivanja bogatih ljudi i profitabilnih firmi, kao i većih državnih ulaganja u socijalnu zaštitu, obrazovanje i zdravstvo.

Smatraju i da je pristup oporezivanju selektivan te da bi pored energetskih firmi trebalo da obuhvati druge sektore poput hrane, obnovljive energije, oružanog sektora.

Ističu da će kriza dovesti do nezaposlenosti, te treba razmisliti o javnim radovima kao vidu angažmana većeg broja ljudi koji će ostati bez posla, ali i brz povraćaj uloženog novca u republički budžet.

Monetarna politika će nastaviti da bude restriktivna i dobro bi bilo kada bi  FED zadržao kamatne stope na oko tri procenta. Sve preko toga vodi u dublju recesiju. Svakako će biti potrebno da se fiskalna politika prilagodi višim kamatnim stopama koje će postojati u narednim godinama.

Kako će dugovi zemalja rasti u budućnosti, neki analitičari smatraju da je bolje novac prikupiti putem „ratnog zajma“ i emitovanja dugoročnih državnih obveznica. Obveznice se drugačije knjiže u bilansima firmi i sa njima se može trgovati i na tržištu.

Dilema – povećati ili smanjiti porez na dobit?

Ekonomista Saša Đogović kaže da, kada je reč o Srbiji, treba razmisliti o progresivnom oporezivanju dohotka, kao i o povećanju poreza na dobit, koji je sada u Srbiji 15 odsto. On smatra da bi predmet oporezivanja u ovim okolnostima mogao da bude samo NIS, ali ne EPS i Srbijagas. Mišljenja je i da postoji dodatni prostor da se oporezuju kompanije koje se bave proizvodnjom i prodajom naoružanja i hrane, pa i bankarski sektor.

Đogović ističe da će većina država sveta ići na dodato zaduživanje i rast javnog duga. Biće potrebno osmisliti politike koje će novac usmeriti ka profitabilnim javnim investicijama, javnim radovima i javno-privatnim partnerstvima.

 „Neophodno je i da se preduzimaju određene adminstrativne, ali i poreske mere. Može dodatno da se smanji doprinos za PIO, da se veći deo isplate minimalca prebaci na državu. Na taj način se obezbeđuje likvidnost privatnog sektora koji je opterećen sa cenama energenata“, navodi Đogović.

On dodaje da treba razmisliti o umanjenju parafiskalnih nameta. Takođe i da lokalne samouprave moraju preuzeti deo odgovornosti za sprovođenje raznih mera i razmisle da li bi municipalne obveznice bile dobar način da dođe do sredstava.

Na polju investicija dešavaće se izmeštanje pogona bliže matici. Tu leži šansa za Balkan, sever Afrike, Izrael, Tursku…

„Kod nas je niža i cena struje nego u Evropi, pa je to još jedna konkurentna prednost“, smatra Đogović.

Bilo kakvo mešanje država i centralnih banaka u donošenje programa mera kako bi se sprečio „udar“ uvećanih kamata i rata kredita na stanovništvo, smatra neprimerenim u datim okolnostima.

„Svako je znao kada je potpisivao ugovor u kakav rizik ulazi“, kategoričan je ovaj ekonomista.

Po pitanju deviznog kursa, ne očekuje nikakve promene. Ići će se, smatra, na kurs stabilnih oscilacija. Očekuje da će krajem ove godine, kao i prošle, biti veći pritisak na depresijaciju domaće valute zbog uvoza energeneta i povećane tražnje za evrom kako bi se plaćali struja i gas. „NBS će morati da interveniše, kako bi očuvala i obezbedila da se inflaciona aždaja napaja još iz jednog izvora, a to bi bile uvozne cene preko deviznog kursa dinara“, smatra on.

Đogović nije protiv administriranja cena, jer kako kaže, „postoji plafon dokle stanovništvo može nešto da plaća“. Kejnzijanska politika se, ističe, vraća na velika vrata, jer će se vlade truditi da u novonastalim geopolitičkim okolnostima amortizuju udar na veći deo populacije.

„One moraju to da urade, inače bi se suočile sa socijalnim nemirima“, kaže on.

Socijalizam za bogate, kapitalizam za siromašne

Ekonomista za balkanske zemlje u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije Branimir Jovanović kaže da bi odlično bilo da je Robin Hud izašao iz šume i počeo uzimati od bogatih, ali na žalost, nije tako.

„Sve pomoći svuda u Evropi, kao 500 evra svim punoletnim stanovnicima u Austriji, ili onih 300 u Nemačkoj, samo su palijativne mere, koje imaju cilj kupovinu socijalnog mira, odnosno, smirivanje nezadovoljstva i sprečavanje socijalnih nemira u toku zime“, navodi on.

Jovanović ističe da su potrebne suštinske strukturne reforme kako bi došlo do promena, većeg oporezivanja bogatih ljudi i profitabilnih firmi, kao i državnih ulaganja u socijalnu zaštitu, obrazovanje i zdravstvo. Ali, njih nema ni u najavi. Treba da dođe do značajnih državnih investicija u obnovljivu energiju i drugu infrastrukturu, kao i veću državnu regulaciju tržišta i jačanje sindikata i prava radnika.

„Neophodno je vratiti sve one dobre stvari koje je svet imao do 1970-ih, pre nego što je na scenu stupio neoliberalizam. Bez toga i ova kriza će proći tek tako i nakon nje bogati će i dalje biti sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji“, mišljenja je Jovanović.

Kada je reč o fiskalnoj politici vidljivo je da sve više država u Evropi uvodi ili razmišlja da uvede porez na ekstra profit.

„Suština je da državama treba novac. Međutim, ovaj porez bi bio samo privremen, trajaće možda godinu-dve, dok se stanje ne smiri, i onda će se sve vratiti na staro. Porez bi se odnosio na energetske kompanije, i on bi ostavio po strani sve ostale firme koje su profitirale od krize, a takvih ima mnogo“, kaže ovaj ekonomista.

On ima i zamerku na to što se ne uzimaju ozbiljno pozivi da se reguliše tržište energije u Evropi i to je trenutno najbolji primer tržišnog fundamentalizma.

Monetarna politika će biti sve restriktivnija i evropske centralne banke moraju da prate FED jer će im se u suprotnom dogoditi – odliv kapitala.

„To se vidi po tome što je evro snažno pao u odnosu na dolar, a to je posledica toga što ECB nije povećala kamatu snažno kao FED. Previše restriktivna monetarna politika utiče na privredu. I to će više pogoditi siromašne, jer će oni plaćati više kamate na dugove i ostajaće bez posla“, navodi on.

On smatra i da je nacionalizacija firmi – privremena. „Sve je to iznuđeno, zbog toga što bi te firme propale ako ih država ne preuzme. Tako nešto smo videli i pre 10-15 godina, za vreme velike finansijke krize, kada je Amerika nacionalizovala banke i finansijske kompanije, uključujući i AIG, u to vreme jednu od najvećih osiguravajućih firmi. Sve to je bilo kratkotrajno, država je opet privatizovala sve te firme nakon što ih je sanirala. Tako da, to ustvari i nije nacionalizacija, već spašavanje velikih kompanija. Ili kao što su mnogi počeli govoriti – socijalizam za bogate, kapitalizam za siromašne“, zaključuje Jovanović.