Prošlo je i tih sto godina od kada je Gučio Guči otvorio prvu prodavnicu u Firenci i dao život čuvenom brendu Gucci.
Da bi se to desilo, prošao je i imigraciju u London, i iskustvo rada kao liftboj u The Savoy hotelu. Svakodnevno je slušao razgovore bogatih, pa i priče o konjima i jahačima što će mu kasnije dati stilski pečat. U opisu posla bilo je i bavljenje prtljagom, koferima i torbama elite koja je boravila u hotelu. Sve je to na Gučija ostavilo dubok trag u estetskom smislu, ali i poslovnom jer je povratkom u rodnu Italiju započeo biznis proizvodnje i obrade visokokvalitetne konfekcijske kože. Za vrlo bogatu ekipu potrošača, naravno.
Danas brand Gucci vredi više desetina milijardi, na mrežama ga prati takođe više miliona zaljubljenika u modu, postavio je temelje biseksualne ’fluidne’ mode i kad je trebalo, prvi hrabro zakoračio u ’nemoguće’.
Ali, danas ni jedan rođeni Guči nema ni mrvu vlasništva nad Gucci-jem, a za to je trebalo da se desi ne mnogo toga – malo porodične zavisiti, nesposobnosti, jedan ’idiot’ i jedna mlada Italijanka poreklom iz srednje preduzetničke klase željna titule, statusa naslonjenog na veliko prezime. Tako da je jedan porodičan biznis propao, tačnije umro kao porodičan, a ostao da živi kao brend u vlasništvu Bahreinskog Investkorpa od 1993., a danas kao deo multinacionalne korporacije Kering sa 38 hiljada zaposlenih.
Ni ’P’ od porodičnog biznisa.
Očima Ridlija Skota
Ovih dana u bioskopima možete da provedete kvalitetnih filmskih 157 minuta potpisanih Ridlijem Skotom, a posvećenih početku pada Gucci biznisa.
Gučijevi (The House of Gucci) je veliki film za veliko platno o velikom brendu i velikom padu porodičnog posla čiji su uzroci još veće ljudske slabosti. Na više nivoa možete da uživate u ovom filmu, a jedan vam sigurno neće promaći – primer kako jedna porodica može da napravi posao, stabilan, ugledan, da za kratko vreme napravi giganta, a zatim ga proda arapskim biznismenima koji bi samo da od dolara naprave tri, a ne novu kopču na kožnoj torbi oblika slova ’G’.
U ovom filmu, porodični poslovni put Gučija Ridli Skot prati kroz odnos dvojice Gučija, sinova osnivača, Alda i Rodolfa i njihove sinove.
Aldo (Al Paćino) je zapravo mozak posla. Nije uspeo da prenese na sina Paola (Džared Leto) preduzetnički dar, već je dobio naslednika netalentovanog i ambicioznog dizajnera, ’emotivca’, koga rođeni otac naziva idiotom („…Ti si idiot, ali si moj idiot“).
Rodolfo (Džeremi Ajrons) je otac Mauricija (Adam Drajver), pravnika koji je jedini na vidiku naslednik Gucci luksuznog posla. Sin ima sve, ali ne i veru u porodičan biznis i ljubav oca. Pokazao se i loš u proceni žena. Tačnije, postaje lovina Patricije Ređijani (Lejdi Gaga), ambiciozne i preduzimljive ćerke vlasnika preduzeća za transport u čijoj firmi i radi kao sekretarica. Ovaj emotivni odnos dvoje ’preduzetničke’ dece – Mauricija, unuka velikog Gučija, i Patricije ćerke transportera Ređijanija koja bi što pre pod Gucci kapu – okosnica je Skotovog doživljaja porodičnog biznisa Gucci. Kako god počeo i koliko god trajao kao brak, ovaj odnos se završio bizarno i tragično – naručenim ubistvom Mauricija i to organizacijom i konekcijama Patricije i njene vidovnjakinje Aurieme (Selma Hajk).
Nije se ovim ubistvom završio jedan život naslednika Gucci posla, već i ceo porodični posao. Stavljena je tačka i Gucci postaje deo multinacionalne kompanijske priče i berzi, a priča o porodici ostaje samo priča.
Da li bi Mauricijo, naslednik 50 odsto Gucci-ja, bio srećniji i uspešniji da je ostao u firmi svog tasta uz suprugu i troje dece ili je trebalo da ostane u porodičnom Gucci poslu na nagovor žene Patricije?
Da li je uopšte postojala opcija koja bi održala ceo ovaj porodični posao ’porodičnim’ i ko je trebalo da vodi firmu?
Da li je u životu opasanom luksuznim porodičnim imenom dovoljno nositi Gucci prezime, a sve ostalo će već leći na svoje?
Koliko su u ovakvom poslu ’strasti’ rukovodeće i mogu li se isključiti?
Da li je moguće da ’palanački kompleks’ i ambicija nose toliko energije da su u stanju da ’poguraju’ jedan elitni posao, ali i naruče i izvrše ubistvo i za isto to ubistvo završe na doživotnoj robiji?
A, ovo je samo jedan porodičan biznis koji je uspeo da poživi kao takav do trećeg kolena.
Ono što je ostalo je moćan brend sa jakim, može se sad već reći, civilizacijskim simbolima – dva slova GG na kopči i tekstilom na kome je oslikana mreža dijamanata na oker podlozi kao asocijacija na konjičku britansku modu. O loafer Gucci cipelama, suvišno je govoriti.
